volem da hejtujem

Volem da hejtujem. Zaista. To nekako, bar kod mene, dodje kao potreba za hranom, vodom ili bilo kojom drugom fizioloskom potrebom.

U poslednje vreme hejtujem umetnike,tj. ljude koji bi trebalo da su umetnici, a svo umetnosticarenje se svodi na sedenje po depresivnim kafanama i pustu pricu. Umetnost je otisla da proseta, ili se pak od silne sramote sklonila u neki taman cosak. Na srecu, ili zalost, nisam bila prisutna dok je podvijenog repa bezala u nadi da ce uskoro naici neka licnost dovoljno hrabra da nesto i uradi. Pa da joj se mozda i pridruzi, mozda cak i pomogne prizivajuci starogrcke muze za inspiraciju. Imena tih muza i drugih boginja mitoloskih sada sluze samo kao imena novih modela kola. kao npr. clio.

Odlutah. Pa da se i vratim.

Svi bi danas da budu umetnici- muzicari, pisci, slikari. U razgovoru sa tim, uslovno receno, ljudima, shvatila sam jednu stvar, a to je da svi hoce nesto da objasne. Naravno u onim istim kafanama, polu ili totalno pijani. U najboljem slucaju. Svi zele da tim svojim navodnim umetnickim porivima i nagonima daju ime. Onda se ja nadjem pametna, pa postavim ovo pitanje " ZAr umetnost ne treba da bude instinktivna, iz stomaka ili muda?" JOs nisam dobila odgovor, a cekam i cekacu strpljivo.

Jednoj svojo prijateljici sam u zajednickom razgovoru rekla, zar kad svoj osecaj ili mozda arhetip osecaja pretvoris u rec, tj. jasno recima konstruisanu misao, zar on ne gubi svoju draz i postane puko teoretisanje? Cemu to nase sviranje kad mu sami iscupamo dusu svojom drskoscu da ga imenujemo. Baj d vej ja bih trebalo da sam umetnik, ali mi se ne pada u isti kos sa gore izhejtovanim personama.

Volim da slusam samouke ljude kako sviraju. One koje razne institucije nisu imale kad da stave u neki kalup. Volim da vidim taj primarni ljudski instinkt na delu u punoj velicini. To nikad necu moci da hejtujem.